SPOKOJ
slika: https://www.facebook.com/photo/?fbid=122165170334041649&set=gm.7572150969550109&idorvanity=1589928394439093
Zalutan i slomljen od misli
odlučan da kažem i suzu pustim
izabran od života na pogrešne korake
ljubavi i vremena punog pokajanja.
Želeo sam samo ćutati
u ovoj tišini okićenoj sećanjem
na bezbroj načina tražeći neki šum
što me vodi u spokoj njenih ruku...
Sramne odgovore sam skrivao
ispod oblaka suza i bola
gde se nije smelo priznati niti reći
da ova ljubav ima vreme
vreme bezuslovnog čekanja...
Milica.V
JUTRO MOJE
slika: https://www.facebook.com/photo/?fbid=1763376780737860&set=g.231165704617172
Ranjene su mi ruke i misli
progonim sebe,
zbog svega učinjenog
u svakom koraku merim i tražim
ispravno vreme da popravim bol.
Da uspem da sebi dokažem uspon,
nevoljno odbijam svaku reč
u koju ponovo utapaš sve svoje osmehe.
Tužno je jutro moje
umoran zrak što se preliva
otkriva i pokazuje samo mirise
o kojima sam zanosan sanjao.
Da uspem da te dosanjam,
dodirnem nekim tajnim vremenom
i u zaboravu te zakopam večnu...
Milica.V
KORAK PORED UZDAHA
slika: https://www.facebook.com/photo/?fbid=1763376544071217&set=g.231165704617172
Još jedan korak
i znam, duboko znam
da je uzalud svaki pokušaj,
svaki taj korak,
svaka zora
i taj mrak iz duše što preliva.
Još jedna priča
i znam, tako jednostavno znam
da sam izgubio i pre bitke
svaki taj uzdah,
svaka misao
i taj drhtaj što po stoti put pobeđuje.
Još jedno svanuće,
još jedan korak pored uzdaha
što pada.
Milica.V
Sklonio sam se
Negde sam u sebi ugravirao one reči
Kojima si obećavala radost,
Želela si i voljna si bila
Da me naučiš da čitam ćutanje
Da učim mir kojim si plovila.
Osećao sam previše onoga nemirnog u tebi
U tvojim očima sam tražio oprost
Koji je čekao na pragu izmedju nas
Izmedju vremena,ljubavi i bola..
Sklonio sam se,
Postao senka.
Koja te u tišini moli i prati
I oprašta tvoje pogrešne korake.
Krijuci u očima izvore koji mi magliše dušu.
Krio sam da nisam bio tvoj..
Milica.V
U SJAJU TRAGOVA
slika: digital art
I ova noć
u sitne sate
ne prolazi,
u rukama skrivam
samo tišinu,
slepu i mirnu.
Negde duboko
u mojim mislima
kidam zaborav
i bacam vreme
ispred koraka.
Ne osećam umor
koji utrnulo telo cepa.
Isto kao nekada
kad sam želeo
i mislio drugačije,
da svaka noć
ima svoju čar
i čarobno vreme
u očima stisnuto,
da su zore
kao dodir svile
po goloj koži,
a jedan pogled
samo put
u večnost.
Tad sam bio voljen,
voleo sam
i nisam video
ništa drugo,
osim boja sreće.
Ponekad sada
gušim svoj uzdah
što usne zadrhti
i doliva strah,
što ova bol
ne prolazi
i ne odlazi nekuda
kuda me nema.
Tragovi me odaju
i umorne oči
pune kiše,
a svaka zora
nagoni me i tera,
da uplovim opet
kroz kapije
neke prošlosti
koju kao teret
nosim na ramenima
prikovan i jedini
na svim putevima
punih tragova i gorčine
koja u meni navire.
...Milica.v
MOŽDA SE OPRAŠTAM
slika: digital art
Od svojih iščekivanja, nadanja
od svega što me činilo čovekom
umirujućeg svitanja na mojim ramenima
i dodira zore u očima što potopiše
sva vremena u neprolazno nevreme.
Od svih valova koji opstaše
kao večita bol na mojim usnama
pisajući najtužnije note svakog govora
negde duboko u duši uklesanih jecaja,
od senki što u pogledu zamreše
izgubljene u grehovima potopljene.
Možda se opraštam od oluje
koja večitu kišu nosi i dušu umiva
ne zazire i ne preza da li će korak izdržati
od tihog umora i zaborava
koji se ne zaboravlja.
...Milica.v
POMISLIH
slika: digital art
A da li grešim,
što dušom zagazih u neki bol neprolazan,
kidajući, prodoran kao studen što grudi probija
zebnju nosi i pobeđuje sve sumnje?
A da li grešim,
što svojim grehom sačinih more suza
potišten i zgrčen, skriven u tišini
da tiho dozivam svaku svetiljku
misleći da je to samo spas,
da mogu pogledati pravo
i slediti put ispred sebe... kao nekada?
A da li grešim,
što izabrah samo svojim očima
večno gledati u sunce, užareno i mirno.
...Milica.v
OD ISTINE UMORAN
slika: Realengo, digital artist
Odu vozovi nade,
zarastu sve staze,
prestanu sva svitanja i verovanja,
nestanu osmesi sreće
sve se tako lako izbriše, zaboravlja,
a život traje, teče, prolazi
i nekuda odlazi.
Nema pravca ni cilja
od umora umoran
osećam, ali uzalud,
nemam kome
toplim dušu nekim nesmislom
tražeći da neko, bar neko,
čak i lažno poveruje
u oči da me pogleda
i shvati da slomljen sam od istine
koju u sebi nosim zakačenu
čuvajući je kao starinu,
da se ne izliže,
da se ne podere,
da je ne povredim
kao ona mene.
Slušam je,
čak i kada ćuti,
umorna.
.....milica.v
SAMOĆA U OČIMA
slika: digital artist https://www.facebook.com/realengo.marcos/
Neoprostiva tuga ne jenjava,
klizi mojim ramenima, steže,
ostavlja tragove neizbrisive,
a mislio sam pobediću sebe,
izdržaću ovaj lom
i oprostiti svu samoću u očima.
Idem u susret vetrovima
koji cepaju moje grudi,
svaki zrak sunca doprati
i bez radosti dane šaljem
u vreme nepovratno, izgaženo.
Mogao sam poslušati bezbroj reči,
želeo sam da verujem
samo u dodire kao svila
što ostaše uklesani
pod kožom života.
Davno je zablistala
svaka kapljica zore
gurajući u snove sve svoje boje,
a ova pustoš podeli meni
i prosu pred noge istinu
u koju ne verovah nekada.
U ćutanju nađoh sebe
duboko prezirući laži očiju tvojih
i svaki trag što me vraća i okreće,
da gledam i čekam vreme
koje je prošlo pored mene.
Milica.V
daleka istina
slika: digital art
Ruke su mi ostala drhtave
pobeđene bolom u borbi za slobodom,
neiskusne oči ne štedeše nijednu suzu
razapetu između teških dana,
a u zori je uklesana jedna večnost.
Ostade slomljena
jedna pesma nikad ispevana
okupana nekom tišinom
donesenom na krilima izdaje,
a ova duša široko hoda
izgubljena u svojoj stvarnosti
kao tuđa, duboko bačena
u jednu bezdan,
u jednu samoću.
Radost je ostala
u nekoj senci izmučenoj
koprcajući se da nađe, da dostigne,
da ponovo jedno lice ozari
i ne znam...ne postojim,
sumnjičavo nestajem zgažen
i u prošlost zatrpan.
Sanjam tuđe snove,
gledam tuđe nebo,
živim svoju sudbinu
daleko od istine.
Milica.V
KAMEN STRAHA
slika: digital art
Mnogo je reči opisivalo vreme
kružeći kroz jutra i noći
trežeći u zraku i tami svaki smisao
kuda je moglo naopako krenuti
svako svitanje i smrknuće dana
što si iz očiju svojih cedila,
a negde tiho želela,
da je sve nekako drugačije, sjajnije,
bez bola u svakom nestajanju
onoga zbog čega se
mnogo u sebi zapitasmo.
Tako su ostali
neizbrisivi tragovi svakog mirisa
koji je u meni budio želju
večno drhtavih drhtaja
i treperavih noći
koje su obavile
svo vreme našeg vremena
u kome niče žalost
i osamljena razbacana
senka prošlosti
pa kao kamen temeljac
u srcu se zapeče bol,
a ni samoća je ne istera
ni suza je ne ublaži
dok dišem onako
kao nikada do sada
uz prigušeni jecaj,
jer bojim se straha.
Milica.V
S E N K E
slika: digital art
Kada prođe vreme
ispraća svaki dan
i ostavlja za sobom fleke
umazane po zidovima zaborava
koji se ne da zaboraviti.
Gmiže i puzi kroz sećanje
ispred svakog koraka
lažne pobede
i svaki je dan isti,
curi kao voda,
otiče izvorom
jednoličnog života,
a ta suza štipa i boli
baš na mestu
gde su počele godine,
da se pišu.
Te godine mokre SU od suza
i teške od uzdaha,
jer sećanje ne jenjava,
tu je i bdi,
osvaja i oduzima
volju za borbom,
da prolaznost ima prošlost.
Milica.V
UMORNO ĆUTANJE
slika: digital art
Nekada sam sreću nizao
i pakovao u zenice tvoje
zadovoljan i radostan
verovao samo u istinu
koju sam uzimao
iz tvojih pogleda,
sačinio svoje vreme od trenutaka
koji su trepereli vazduhom,
dok sam sa tobom delio
svaki tren grehova
kroz koje sam plivao
ne sluteći da čin krije strahove.
U vreme naše sreće
spremalo se nevreme
neko čudno u tvojoj tišini,
klonule su mi oči
prateći lažni sjaj,
čekajući da nikne seme neke nade
kroz koju sam sagledao
sve srećne trenutke
u kojima sam jedino
istinski bio živ,
klizio je niz naše živote umor
koji se skrivao
iza svih prećutanih reči.
Sve je postalo
tiho umorno ćutanje.
Milica.V
OTKUCAJI VREMENA
slika: digital art
Ruke je ispružila prema suncu
kao da traži spas od vremena,
kao da želi pobeći
od sebe same.
Iz sklopljenih očiju
tekle su teške suze,
suze sećanja na vreme
koje je ostalo zgrčeno
i puno bola
u njenim grudima.
Uzdahom je kroz tišinu
razgorarala sa nekim
njoj najjasnijim i najpoznatijim,
u svojoj samoći
živela je kao senka
lutajući kroz prošlost
u jasnim slikama izgubljena,
dok je duboko ćutala,
oči su njene bile nemirne,
govorile su hiljadu jezika i hiljadu priča,
malo je njih to razumelo,
a nije se ni trudila,
da bi bila shvaćena,
živela je pesnički život
posebnih umetnika
koji govore onako kako osećaju,
skriveno i istinito.
Njen svet je ličio
na raskoš, nežnost i čistoću
koju samo mir i tišina pružaju
ni korak napred niti nazad,
baš tu u svojoj samoći
osluškivala je samu sebe
svakoga dana,
ispruženih ruku
želeći da dodirne sunce.
Bila je blizu, tako blizu
ostavljajući tragove
otkucaja vremena,
tragove prolaznosti.
Milica.V
VEROVAO SAM
slika: digital art
Verovao sam,
da su tvoje oči
dolina mira,
da su tvoji osmesi
žubor spokoja,
verovao sam
u tvoje ruke
pune igre i radosti
i bio sam srećan
u tom pruženom životu
gde su nemiri
hranili moju čećnju,
dok sam u prolaznost gledao
kao zadnju stanicu
moje starosti.
Verovao sam
u sjajne zore,
u nova sigurna jutra
prošarana mirisom tvoje kose
po mojim grudima,
verovao sam
u tvoje sigurne korake,
poznao ih bez slutnje i zebnje,
da češ ikada okasniti
i svratiti u moj svet,
svet ispunjene sudbine.
Verovao sam
u tvoje ćutanje
puno naše muzike i zvuka
koji se tišinom širio
i uvlačio me u tišinu
iz koje nisam želeo
da se spasem,
duboko u sebi
šta sam živeo,
potajno gajeći nadu,
da je svet mali,
ako se u iskrenosti
živi i diše
i poslednji uzdah
mirno na dlanove
sudbine spusti.
U sve sam verovao
ne sluteći da sam živeo
kraj od samog početka.
Milica.V
ZIDOVI HLADNI
slika: digital art
Ceo svoj život sam
u tvoje ruke spustio,
poverio ti svoje misli
i svoje čežnje,
pažljivo birao poglede
i iskradao iz vremena
kapljice topline
prosipajući ih po tvojim očima.
Čuvao sam za tebe
najlepše boje
svih mojih uzdaha
koje si u kosi osećala,
voleo sam kada
čujem tvoje korake
pažljivo po ivici
mojih snova si šetala,
nosila sve radosti
na drhtavim usnama.
Želeo sam da budeš i ostanes
muzika moje tišine
iz koje ne umem,
da se spasim,
maštao da me jutrima budi
sjaj tvoga oka,
da ga dodirnem osmehom
i ostanem spokojan.
Želeo sam...
sve su želje u meni
sagorele svaku nadu i verovanje
u koje sam se kleo,
tiho, najtiše nestaje i prestaje
sve što je sreću u meni gradilo,
pritisnut hladnim zidinama bola,
da razgrćem samo tragove
onoga što je od nas ostalo.
Milica.V
NE PONOSIM SE
slika: digital art
Ne ponosim se ja
što kao čovek nestajem,
postajem niko,
ničega vredan,
savladan od samoće,
uvučen u žal,
jedino danas to ima
smisla za mene.
Nešto je nekada
u meni radošću pevalo
i svaki je tren
u nemir moju dušu umotavalo.
Moji su osmesi postojali
i prosipali se samo
po dlanovima što me
toplinom okupaše.
Ne ponosim se
tom ljubavlju
koja nikad nije
ispisala ništa drugo,
osim grča i bola,
skamenjeno lice ostavila,
zrak iz očiju
na pola izlomila.
Kada sam bogat bio čežnjom
nedostajanjem gorkim
kao pelin goreo dušu
samo da dotaknem te
blizinom na tren.
tiho kao mesečev sjaj
što miluje noći.
Ne ponosim se
priznanjm onoga
zbog čega nisam kriv
noseći nesreću oko vrata
i ovu tišinu čeličnu
što obruč zateže i guši,
pritiska moje ruke prazne.
Želeo sam da živim
i da putujem kroz snove
koje smo sanjali u dvoje
na našem jastuku
iza zatvorenih vrata sudbine.
Milica.V
IZA SJAJA
slika: digital art
Želeo sam,
da ukradem malo vremena
koje nije zapisano nigde,
osim mojih pogleda,
da dodirnem nešto
što niko ne ume,
da ispišem rečima
slike svakog trena
u koji sam krišom gazio,
zatvarao za sobom prolaznost
i nagovarao vreme da stane,
da se zaustavi sva bol
koja u meni niče
svaki put kad duša zadrhti,
gazio ponosno,
jer živim ljubav.
Ne, nije važno
što me gutaju gresi
i što zaboravljam,
da ne smem dotaknuti
taj lik u ogledalu,
moja je duša izabrala,
da bude i ostane
nečija, tuđa, nemirna i tiha.
Želeo sam da ukrotim snove
i sve boje u tvojim očima,
da razlijem u nekom minutu laži,
dok sam istinu skrivao
tu negde iza sjaja
kojim sam svoje puteve svetlio
tražeći izlaz i mir
u tvojim rukama.
Pukle su moje tišine na pola,
još tragam za izgubljenim snovima,
lutam, dok me sve izrečeno podseća,
da sam izubio ponos
i postao nepoznat svom osmehu.
Milica.V
DODIR KRAJA
slika: digital art
Pod ovim nebom
nema mesta za sve oči,
za poglede koji se traže
i nikad ne nalaze.
Celo moje biće umire
u blizini koja me nekad
snažno grlila.
Sram i stid i nesmelost
ne daju mi,
da uplovim u oči
koje me štitiše.
U blizini ostadoh dalek,
srcem zaleđen,
moj spokoj i moja duša
svaki dan udaraju u zid,
a spavah na tim grudima
slušajući neko srce kako živi.
Osećam strah u ovoj tišini
gde se naša nebesa razdvojiše
i osmeh zatrpaše lažni zraci
po kojima gazim...
Stojim u svom životu kao stranac
blizu sreće koja me grlila,
ništa ne mogu dotaći,
da mi je bar da dodirnem kraj,
to mesto gde se duša precepila.
Milica.V
UMEO SAM
slika: digital artist
Umeo sam samo
da putujem kroz tvoje snove,
da budem nem,
da budem drugačiji,
bez trzaja na tvoje zvuke radosti.
Umeo sam da čekam na pogrešnoj stanici
bez prepoznavanja svega onoga
što već sam video i voleo.
Umeo sam da postojim hladan
kao nadgrobna ploča
nad svakom suzom tvojom.
Umeo sam samo da tiho tražim
sve tvoje u tuđim likovima.
Umeo sam da sačuvam svoj ponos
od tvoga molećivog osmeha,
a znaš jednom si me već izdala.
Milica.v
prećuti...
slika: digital art
Ako te pitaju o meni
prećuti moje ime,
jer bojim se ponestaće ti glasa
i nećeš ga izgovoriti do kraja.
Prećuti, ali sačuvaj ga
od zaborava,
spomeni ga šapatom
samo kad sam si,
jedino ću tako čuti,
da dozivaš me.
Jedino šapate tvoje
najjasnije čujem,
a ako ti kažu,
da prosjakinja sam,
prećuti siromaštvo duše moje,
jer bojim se ponestaće ti snage
i zaplakaćeš nad sudbinom mojom.
Jedino tako ću znati,
da isti smo postali,
da isti smo ostali,
jedino suze tvoje znaće,
da govore, da prosjaci smo
u duši postali oboje.
Ako ti jave,
da umrla sam
prećuti jecaj, prećuti bol,
jer bojim se da će tuga,
da savlada te i ubije
kao mene moja.
Upleti u kosu moj lik
i prećuti svima,
da nosiš me uvek sa sobom..
Dođi, priđi mi...
reci mi tad
i isplači mi sve,
tu na grobu mom
ostavi krik i suze sve
biće lakše ti,
da pređeš put
dalje bez mene..
...i opet posle prećuti sve...
Milica.V
KAP PO KAP
slika: digital artist
Ceo život sam osećao neku tugu,
nikada nisam bio
oslobođen od tog osećaja,
skriveno, duboko negde u duši
osećam tu teskobu,
uvek se kap po kap
doliva i kalemi,
nadograđuje i drugačije
deluje na mene.
Komora za sreću
samo sadrži tragove
onoga što me ujedalo,
nema jednog istinskog osmeha,
možda i postoji negde
u gomili svih lažnih,
više se i ne sećam,
ali vreme nije stalo,
nije sačekalo tu moju radost,
da zablista,
da u samom sebi vidim pobedu.
Barikade za moje korake
još stoje uspravno,
usporavaju moje kretanje,
da što pre dosegnem
u neka netaknuta polja svih istina
gde su osmesi simbol
onoga što duša živi,
gde je svaki šum
sreća onoga što sluša i razume,
da svaki uzdah nešto znači.
Nisam uspeo
da pogledom okrznem zrak
koji me tražio i molio
na dlan da ga prihvatim jedan tren.
Milica.v
MINUTI ŽELJA
slika: digital artist
Nisam od tebe tražio reči
u vreme ćutnje duboke,
tišine slomljene od čežnje.
Sakrivala si se
ispod plašta grehova,
dok sam ukaljan u tvojim lažima
ostao da čekam te.
Nisam od tebe izmolio priznanje
u vreme tvojih slabosti,
osmeha bojaznih i sramnih.
Okamenjena u svojim mislima
ćutala si u strepnji smrznutih suza,
dok sam zarobljen u minutima želja
čekao tvoje šapate.
Nisam od tebe umeo da odem
u vreme izdaje ponizne,
krala si vešto toplinu sa mojih prstiju,
drhtavih usana ostavljala tragove
po rečima koje si dugo čuvala,
dok sam lutao po nepoznatoj tišini
umoran i zarobljen u senci istine
tvoje korake opet očekivao.
Milica.v
istina u tišini
slika: digital art
Hiljadu puta sam sedeo
preko puta istine,
onako oči u oči
sa punim pravom,
veći deo nje me je boleo
svaki put kada mi se
sručila u lice rugajuci se,
bahatila se, dok je po duši tabala
i tumarala znajući,
da me do koske boli.
Nije zazirala,
da me oslobodi i poštedi priznanja,
da još uvek živim bez slobode,
da kažem sve ono
što je u meni teret preteški.
Činjenica je opet lice istine
koju verujem da ću prevazići,
možda nekada,
onda kada budem pobedio
sve ovo zamrlo u tišini,
kada budem očima gledao,
a srcem odlučivao,
onda kada ne budem osećao
razliku između vremena
jednog osmeha i jednog dodira,
onda kada ne budem mario
za onim što mi je pogled pobedilo.
To je istina,
da istina umire..
...milica.v
oprosti što ti opraštam
slika: digital art
Ako sam ikada učinio nešto pogrešno
u reči ili postupku, izvini,
nisam želeo da te povredim
na bilo koji način.
Oprosti mi, što još uvek sam tu,
između pogleda i osmeha,
u trenu bezbojnom bez dodira.
Ako ikada ugledaš i prepoznaš
neku čeličnu ćutnju na mom licu,
prolaznost je zaboravila
na sve tragove istine.
Ne ljuti se što još uvek
uzdahom kitim sećanje
u onom trajanju gde bilo je sreće
i što zaborav nema mesta
za neke nove korake,
za nove puteve kojima bih pošao.
Sve je još uvek pesma nedovršena
o jednom osmehu na usnama,
o jednom setnom pogledu
i usamljenom svitanju.
Za sve to ti izvini,
a ja ti opraštam
svako ćutanje i svaku bol,
povređen od reči,
odrekao sam se
svakog osmeha u dvoje,
nestao sam kroz vreme,
da bih ispunio želju tvoju jedinu,
da budeš sama i beskrajno tiha.
To si od mene tražila
i sve u meni zaledila,
oprosti što ti opraštam.
...milica.v
MIRISI TUGE
slika: digital art
Još ti pišem i čekam,
da tvoja tišina progovori,
usamljen razbijam ovo trulo vreme
i tako tih negujem misli jedinom željom
u koju i povređen verujem,
još osećam i borim se
sa spostvenim uzdahom
što sam ponovo dozvolio,
da budem zgazen i odbačen
od nekog trajanja
u koje sam se kleo.
Usamljen u sobi vremena
vajam tvoj lik i svaku crtu
naše sreće pažljivo iscrtavam,
na svaku liniju dodajem uzdah
kao tačku na kraju svake ispisane misli.
Tražim onu vedrinu
što je osmeh pojela onog dana
kada je i treptaj postao težak,
razvlačim vreme boreći se protiv zaborava,
ugušen sačinjavam tvoje biće
od onoga što mi je ostalo,
a vreme prolazi,
guta i briše moje osmehe.
Nečujno prolazim pored sreće
koja stoji zaglavljena između dodira,
samo je ona bila stvarna
u svakom trenu koji sam živeo,
ali je krila mirise tuge svaki put
kada si se nadala,
da večnost nema svoj kraj.
...milica.v
VOZOVI
slika: digital art
Uvek povređen tražim neki odgovor
na sebi postavljeno bezbroj pitanja
i kao krivac osećam se krivim
pa ništa od odgovora ne nalazim.
Vrtim se u začaranom krugu svog bola
i samo iscedim suze
kao žal da moglo je
bolje, drugačije i lepše.
Bez jasne reči prihvatih neku tisšinu
na koju moram da se naviknem,
bez pitanja kako mi je u njoj,
a naučen da volim i da postojim
kao svetlo na kraju tunela,
polako se gasim bez reči utehe.
Nestajem u vidu magle,
pristajem na poraz,
iako to nisam želeo
i slomljen na obećano
tražim izlaz iz večitog sivila.
Pun grehova,
opet želim i borim se
za jedan osmeh,
da obučem prividnu radost
i odložim kraj
za neki lakši trenutak.
Verovao sam da vrednost negde postoji
kao trag za korak napred,
sa mislima dočekivao svaki novi dan,
da neko čeka na moje dodire poput svile.
Previše snova sam snivao,
tuđih i nedodirljivih i nisam osećao,
da su svi snovi tako daleki
kao vozovi koji odlaze sa putnicima.
koji boluju i putuju u jednim smeru,
smeru prema istini da kraj postoji.
...milica.v
ZA DVOJE
slika: digital art
Neću dozvoliti da ovi tragovi bola ikada izblede,
nestanu iz mojih očiju senke što me bude,
još uvek uplovim u osmeh nadanja,
da će sve biti kao ranije
kao pesma u kojoj čuvam dodire vremena za dvoje.
Neću pustiti suzama da zasuše i stanu
ne mogu iskrenost da ubijem i izbrišem
sve reči kojima sam živeo svaki dan novi uzdah,
još uvek negde sanjam da postojim
u večnu tajnu uvijen zbog grehova punih istine.
Neću moći da gazim dalje, slomljen i povređen
podignute glave čekajući zaborav
koji se ne da dotaći,izmice i ne postoji,
još uvek gledam kroz daljinu
gde je sve bilo u očima drugačije, stvarno
kao sjaj koji traje u jednoj sreći neprolaznoj.
Neću nikada reći drugima
da si bila sva moja bol neizrečena,
moja muzika za radost koju nisam doslušao,
ostala si jedino shvaćena dok plivaš tišinom,
usamljena, bez reči u bolu za dvoje.
...milica.v
LAŽNA ISTINA
slika: digital art
Možda je neko tako daleko srećan,
možda je neko tako blizu pun bola,
ja to ne prepoznajem,
jer moje lice je moje lice
ne živim tuđi bol niti tuđu sreću,
živim od svojih osećanja daleko od svih
u sebi napušten i sam.
Zivim svoj poraz za svoje dane,
u tišini koja je preglasna za svu tugu
što u meni navire i prelazi
moje mere izdržljivosti u duši.
Sve je tako prazno u pogledu,
pusto kao daljina koraku teška,
ali opet živim u nadi koja se budi
u nekom dalekom suncu
izmišljena samo za ovu tišinu
u kojoj tonem, tonem na dno,
a možda je u ovom vremenu ljubavi i bola
sve postalo lažna istina za verovanje.
...milica.v
